Недавно сам имао част да пратим Његову светост патријарха Порфирија приликом његове посете Уједињеном Краљевству. Разлог за посету је био заиста посебан. Српска православна црква основала је нову Епархију великобританско-ирску. У недељу 24. новембра мој пријатељ владика г. Нектарије устоличен је за првог српског епископа лондонског.
Церемонија устоличења одржана је у прелепој Саборној цркви Светог Саве у западном Лондону. НЈ.В. принц Мајкл од Кента представљао је нашу краљевску породицу, а НЈ.К.В. краљ Чарлс III је упутио личну поруку, изразивши наду да ће „стварање ове нове епархије помоћи да се освеже и продубе дугогодишње везе између Српске православне цркве и Англиканске цркве, као и између наших народа.”
Откако сам прошлог лета стигао у Србију, фасциниран сам свиме што сазнајем о овим „дугогодишњим везама“ између наших цркава. То је прича коју су многи заборавили, али је вредна памћења.
Почетком Првог светског рата Србија се нашла на удару Аустроугарске. Храбри војници српске војске успели су да изборе прве победе Савезника у тешко извојеваним биткама на Церу и Колубари. Међутим, предах је био само привремен, јер су Аустроугари поново напали, помогнути моћном немачком војском. Овог пута њихове нападе је допунила смртоносна епидемија тифуса. Било је само питање времена када ће Србија пасти.
Храброст Србије инспирисала је Британију. Њене војне победе слављене су на улицама наших градова. Десетине хиљада људи донирало је помоћ Српском потпорног фонду који је основала леди Лејла Пеџет. Њену импресивну колекцију медаља, укључујући и Орден Светог Саве, видео сам у Саборној цркви у Лондону прошле недеље. Чак су и деца давала новац од свог џепарца за помоћ Србији. Опште је познато да су стотине жена, углавном Шкотланђанки, добровољно дошле у Србију као лекарке, медицинске сестре, возачи хитне помоћи и болничарке. Под руководством докторке Елси Инглис основано је 14 болница широм Србије, спасавајући животе небројених војника и цивила. У помоћ одбрани Београда и Дунава упућена је и британска војна мисија под командом контра-адмирала сер Ернеста Трубриџа.
Оно што је вероватно мање познато јесте да су се људи кретали и у супротном смеру. Оснивање рагбија у Србији вуче корене од дечака који су евакуисани и смештени у сигурно окружење једне школе у Единбургу. Како је аустроугарска окупација узела маха, и многи српски свештеници и теолози склонили су се у Британију. Међу њима су била и двојица који ће касније бити проглашени свецима, Николај Велимировић и Јустин Поповић.
Кентерберијски надбискуп је током сусрета поклонио патријарху Порфирију фасцинантну књигу под називом „Српска трагедија“. Ова књига је била објављена у Лондону 1915.године, у доба најжешћих борбених дејстава и епидемије тифуса, и својеручно ју је потписао Св. Николај Велимировић. Књига је посвећена „Свим енглеским лекарима и медицинским сестрама, војницима и морнарима, који су жртвовали своје животе за Србију.
Отац Николај је током рата постао веома позната личност у Британији. Путовао је по земљи, организујући подршку погођеној Србији. 23. јула 1917. постао је први неангликанац који је држао црквену службу у катедрали Светог Павла у Лондону. Многи његови говори и проповеди су одштампани како би допрли до шире британске јавности, која је била фасцинирана храброшћу и пожртвованошћу Србије, суочене са малим шансама за успех. Велимировић је снажно веровао у хришћанско јединство, а посебно у близак однос између Британије и Србије, и између Англиканске и Српске православне цркве. То је вероватно био један од разлога зашто ће га касније нацисти затворити у логор Дахау. Практично одмах по ослобођењу отпутовао је у Лондон, заједно са патријархом Гаврилом, како би присуствовао крштењу престолонаследника Александра од Југославије у Вестминстерској опатији.
Након турбулентних 1990-тих година, и дуге сенке које оне бацају на регионални мир и односе Србије са Западом, изузетно је занимљиво осврнути се и сазнати чињенице о блиском – политичком, војном, грађанском и верском – савезу Британије и Србије током Првог светског рата.
Срећан сам што могу да кажем да се те везе памте и данас. У знак захвалности за гостопримство које је Англиканска црква приредила српском свештенству, Патријарх је учинио веома дирљив гест и ставио је своју приватну капелу на располагање малој англиканској заједници у Београду за прославу Божића и Ускрса. Патријаршијска капела је такође била место на коме је одржан парастос Њеном Величанству краљици Елизабети II. То је диван гест. Он чини важан део континуираних дубоких односа између Англиканске и Православне цркве, две глобалне заједнице које су током последњих деценија у садржајном директном дијалогу једна са другом – укључујући и важне разговоре које су, на тему „наде”, организовани у Србији 2013.године.
Свети Николај своју књигу „Српска трагедија“ закључује овако: „Док ја овде говорим, Смрт је на делу у Србији… Не верујем да ће Србија сасвим умрети. Али ако би се то догодило, макар и на кратко време, написао бих на светој надгробној плочи моје мученичке земље најпогоднији епитаф: Овде почива најлојалнији пријатељ Енглеске.“
Невероватне речи забележене 1915. године. Још су значајније више од 100 година касније. Данас смо поново пријатељи. Али ове речи говоре о томе шта смо изгубили. Дубоко и инстинктивно разумевање, међусобно поштовање, савезништво. Надам се да све ово можемо поново открити док у будућности заједно радимо на изградњи модернијег и позитивнијег односа између наших земаља.
Имао сам привилегију да чујем разговор патријарха Порфирија и надбискупа Велбија о томе како могу да се ојачају везе између наших цркава и њихових будућих поглавара. И на недељном устоличењу, такође је било предивно видети старешине толико различитих православних, англиканских и римокатоличких цркава окупљених на заједничкој прослави. Ове везе су биле важне у прошлости и верујем да могу бити важне и у будућности. Зато се, баш као НЈ.В.Краљ, надам да ће се устоличење епископа Нектарија у Лондону посматрати као почетак новог поглавља, у којем ћемо освежити, обновити и продубити дугогодишње везе између наших цркава и наших народа.