Drugačija sećanja, zajednička budućnost: zašto je važno inkluzivno pamćenje za Srbiju i region

Na koji način društva pamte svoju prošlost govori o njihovoj sadašnjosti koliko i o njihovoj istoriji. U Srbiji, kao i širom Zapadnog Balkana, nasleđe 1990.-ih ostaje duboko utkano u javni život – oblikovanje političkog diskursa, obrazovanja, medijskih narativa, kao i načina na koji mlađe generacije shvataju i sebe i svoje komšije. Sećanja nisu neutralna. Ona mogu izazivati podele, učvršćivati identitete i zatvarati prostor za dijalog. Međutim, mogu činiti i nešto drugo: mogu humanizovati, povezivati i pomagati društvima da idu napred bez zaborava.

Tri decenije nakon konflikta u bivšoj Jugoslaviji, sećanja širom regiona često ostaju fragmentisana i polarizovana. Suprotstavljeni narativi žrtve, herojstva i odgovornosti nastavljaju da postoje jedni pored drugih bez smislenog dijaloga. Suviše često, pamćenje postaje polje suparništva umesto promišljanja, podstiče podele umesto da pomaže društvima da razumeju punu ljudsku cenu ratova.  Ovo nije fenomen jedinstven za Srbiju, a nije ni neizbežan.

U tom duhu Ujedinjeno Kraljevstvo, uz pomoć British Council-a, podržava regionalnu inicijativu „Drugačija sećanja, zajednička budućnost: ka inkluzivnom pamćenju na Zapadnom Balkanu“ (Different Memories, Shared Futures: Towards Inclusive Memorialisation in the Western Balkans). Ovaj program povezuje organizacije iz bivše Jugoslavije da bi istraživale kako pamćenje može doprineti učenju, građanskom dijalogu i demokratskoj kulturi, da ne bi ostali zarobljeni u gubitničkim narativima prošlosti.

Koreni ove inicijative posađeni su prošlog oktobra na sastanku regionalnih ministara spoljnih poslova u Hilsboro zamku u Belfastu, gde je 1998. godine potpisan Sporazum na Veliki petak. Ovaj Sporazum iz Belfasta bio je prekretnica u okončanju 30 godina dugog nasilnog konflikta u Severnoj Irskoj. Kao sinu britanskog vojnika čiji je porodični dom u Severnoj Irskoj, to je sasvim sigurno promenilo moj život na bolje – kao i živote hiljada drugih. Bila je neophodna izuzetna hrabrost političkih lidera na svim stranama.  Zauvek ću biti zahvalan da su uspeli da donesu te teške odluke, bez da zaborave prošlost, već da prepoznaju da patnje kao što su njihove podnose i druge zajednice, i da je u zajedničkom interesu da idu napred, ka svetlijoj budućnosti.

Na tom istom mestu, prošle godine, ministri spoljnih poslova, uključujući i srpskog ministra Marka Đurića, potpisali su Deklaraciju iz Hilsboroa. Ono što mi se čini najvažnijim iz te Deklaracije je što prepoznaje da trauma nije jedinstvena za bilo koju državu ili etničku grupu, da konflikti iz različitih perioda 20. veka utiču na sve zajednice. Pored zajedničkih napora na razrešavanju hiljada još uvek nerešenih slučajeva nestalih, ministri su se dogovorili da podrže inkluzivne i dostojanstvene komemoracije koje iskazuju poštovanje prema svim žrtvama konflikata.

Ova inicijativa je vođena jednostavnom ali zahtevnom idejom: pamćenje nije biranje strane, već širenje prostora pamćenja da bi se uključili glasovi i iskustva onih koji su dugo bili marginalizovani. To uključuje iskustva žena, čije uloge kao preživelih, onih koje grade mir i predstavljaju primere moralne hrabrosti, su često bile prenebregnute. Uključuje i mlade ljude koji su nasledili narative o konfliktima bez da su sami iskusili ratove. Uključuje i priče o otporu, solidarnosti i humanosti, priče koje komplikuju pojednostavljene slike istorije, bez da poriču njihovu nasilnost.

U Srbiji, projekti koji su podržani kroz ovu inicijativu ilustruju kako takav pristup može izgledati.

U oblasti akademskog i rada sa mladima, Institut za filozofiju i društvenu teoriju predvodi projekat „Zajednička budućnost: mladi za inkluzivno pamćenje na Zapadnom Balkanu“. Projekat okuplja studente iz Srbije i okolnih zemalja da bi izučavali sećanja, konflikte i dijalog kroz zajedničke treninge, istraživanja na terenu i zajednička promišljanja.

U oblasti kulture, Udruženje KROKODIL kroz projekat „Istorija za slobodu 2.0“ prispituje centralno pitanje za to kako društva pamte ratove: ko se slavi i zašto? Kroz multimedijske priče, javne debate, podkaste, izložbe, ali i njihov godišnji festival, projekat će u prvi plan istaći žene, mirovne aktiviste i pokrete otpora čiji doprinos se zasenjuje militarizovanim pričama o heroizmu.

Treći projekat „VI protiv femicida (Algoritam brige)“, koji u Srbiji i Crnoj Gori sprovodi organizacija ŠkArt, koristi veoma inovativan pristup. Kombinujući umetnost, feminističku etiku i tehnologiju, projekat postavlja pitanje kako se digitalne alatke, uključujući i veštačku inteligenciju (VI), mogu koristiti da se ne bi brisala ili iskrivila sećanja, već da bi se pojačali glasovi koji su marginalizovani, posebno glasovi žena koje su bile žrtve nasilja.

Ono što ujedinjuje ove tri inicijative nije zajednička interpretacija istorije, već zajednička posvećenost humanizaciji. Svaki ovaj projekat ne pristupa sećanju kao bojnom polju, već kao prostoru za učenje.

Podrška Ujedinjenog Kraljevstva ovim projektima predstavlja našu dugogodišnju posvećenoost miru, dijalogu i regionalnoj saradnji na prostoru Zapadnog Balkana. Usklađena je i sa ciljevima Berlinskog procesa, koji prepoznaje dobrosusedske odnose, angažovanje mladih i saradnju građanskih organizacija kao ključne temelje stabilnosti i napretka.

Istovremeno, veoma je važno prepoznati osetljiva pitanja u vezi sa kulturom pamćenja u Srbiji. Pamćenje je blisko povezano sa nacionalnim identitetom i inicijative koje dolaze spolja mogu ponekad biti viđenje kao mešanje. Zbog toga je inicijativa „Drugačija sećanja, zajednička budućnost“ zamišljena tako da podrži lokalne organizacije, a ne da govori u njihovo ime.

Drugačija sećanja ne znače zaborav, već prepoznaju da način na koji pamtimo oblikuje način na koji zajedno živimo.