Site icon Foreign, Commonwealth & Development Office Blogs

OSLOBOĐENJE BEOGRADA

20. oktobar 1944. godine. Jugoslovenski partizani i vojnici sovjetske Crvene armije probili su se u Beograd, oslobađajući grad od nemačkih snaga koje su ga držale pod okupacijom od aprila 1941.

Oslobođenje Beograda bilo je kulminacija višegodišnjeg gerilskog ratovanja na celoj teritoriji Jugoslavije. Niz ofanzivnih operacija partizana tokom meseci koji su prethodili bile su podstaknute činjenicom da je Bugarska promenila stranu i objavila rat Nemačkoj 1944. Bugarski vojnici pridružili su se jugoslovenskim partizanima u ometanju nemačkih linija komunikacije, dok su jedinice Drugog i Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije, među kojima je po procenama bilo između 65 i 70 odsto etničkih Ukrajinaca, navalile sa istoka.

Tito je koordinirao svoje operacije sa Saveznicima na oba krila. Sa Vinstonom Čerčilom je u Napulju dogovorio podršku koja će partizanima biti neophodna za završnu fazu ratnih operacija. Cilj je bio da odseku i poraze nemačke snage u Jugoslaviji, sprečavajući njihovo povlačenje gde bi ojačali odbranu same Nemačke. Tito je potom tajno odleteo u Sovjetski Savez da koordinira poteze sa Josifom Staljinom.

Čerčil i Tito u Napulju, 1944 (zbirka IWM)

Od kraja 1943. godine pa nadalje, Saveznici su počeli da šalju Titu oružje u količinama daleko većim od onih koje su isporučivane bilo kom drugom pokretu otpora u Evropi. Količine vojne opreme dostavljene partizanima tokom 1944. daju neku predstavu o razmerama pomoći: preko 100.000 pušaka; preko 50.000 lakih mitraljeza i mitraljeza; 1.380 minobacača; 324.000 minobacačkih granata; 636.000 ručnih bombi; preko 97.500.000 okvira malokalibarske municije; 700 kompleta radioveza; 175.000 uniformi; 260.000 pari čizama.

Kraljevsko vazduhoplovstvo (RAF) je u svom sastavu formiralo specijalnu formaciju, Balkansko vazduhoplovstvo, odgovorno za planiranje i koordinaciju svih misija snabdevanja (iz vazduha), kao i za sve operacije bombardera i lovaca u podršci partizanima. Dve eskadrile aviona RAF-a, jedna sastavljena od lovaca i jedna od lovaca-bombardera, popunjene su jugoslovenskim borcima, dok su Britanci obučavali i 1. jugoslovenski padobranski bataljon u Bariju. Balkansko vazduhoplovstvo je takođe imalo ključnu ulogu u misijama evakuacije ranjenih. Kako će kasnije pisati bivši partizanski pukovnik Vladimir Dedijer:

„Ovaj smeštaj ranjenika u Italiji pretstavljao je najveću pomoć koju smo mi u toku rata dobili od saveznika. To nije značilo samo sigurno spasavanje života naših ranjenih drugova, već i rasterećivanje naših jedinica koje su na taj način postajale daleko pokretnije. Nisu morale da daju drugove za nošenje ranjenika, za njihovo obezbeđenje, već su slobodno mogle da manevrišu.“

RAF evakuiše ranjene partizane, 1944 (zbirka IWM, http://www.iwm.org.uk/collections/item/object/205225812)

Dakle, podstaknuti ovom podrškom, jugoslovenski partizani se povezuju sa Crvenom armijom kako bi se 20. oktobra 1944. godine probili u Beograd. Uz njih je bilo više njihovih britanskih vojnih savetnika, od kojih je najviši po činu bio brigadir Ficroj Meklejn, zapovednik britanske vojne misije pri Titovom vrhovnom štabu.

Brigadir Ficroj Meklejn sa Titom, 1944 (zbirka IWM)

Meklejn je na sledeći način zabeležio svoj prvi susret sa vojnicima Crvene armije:

„Tridesetak kilometara južno od Beograda izašli smo na glavni put i pridružili se beskonačnoj koloni kamiona, tenkova i topova Crvene armije, koja se kretala na sever u borbu. Jedno nam je sad naročito palo u oči, ono što smo opazili još od samog početka, naime da je svaki sovjetski kamion, koji smo videli, vozio samo jednu od dve stvari: benzin ili municiju. Nije bilo traga od sledovanja, ćebadi, rezervne obuće ili odeće. Pretpostavka je bila da se ovi artikli, ako su uopšte bili potrebni, obezbeđuju na račun neprijatelja ili mesnog stanovništva (…)

Odjednom smo kroz drveće izašli na neku vrstu terase odakle je pukla širina, predeo na kome se, kao na nekoj srednjovekovnoj slici, u istom trenutku odvijao niz događaja. Na nekoliko stotina metara ispod nas tekao je Dunav. Ovde na mestu gde se Sava uliva u Dunav, ovaj je već velika reka, nadošla od jesenjih kiša.

Od mostova koji su presecali reku preostao je samo jedan, nešto manje od kilometra udaljen od mesta gde smo se nalazili.

Preko ovog mosta trupe su jurile bezglavo – topovi, vozila, konji i pešadija. Gledajući kroz dvoglede utvrdili smo da su to Nemci koji zbunjeni odstupaju preko reke ka predgrađu Zemuna, gde se, izgleda, sada učvrstila neprijateljeva glavnina i odakle su topovi vršili zaprečno gađanje da bi obezbedili povlačenje svojih zaštitnih delova.”

Jedan od Meklinovih podređenih, Aleksandar Glen, koji je pre rata bio pomoćnik pomorskog atašea u Britanskom poslanstvu (kako se tada zvala Britanska ambasada), je imao puno sreće:

„Prokleto blesavo smo se ponašali. Zarobili smo malu nemačku jedinicu sa prikolicom za motor-bicikl i malim izviđačkim automobilom sa motorizovanim protivavionskim topom od dvadeset milimetara tipa Cerlikon.  U našoj grupi su bila tri-četiri partizana i tri-četiri Britanca.  Put je bio prilično lep i širok, pa smo krenuli da se vozimo u tim stvarima.  Malo smo se trkali jedni protiv drugih, naišli smo na neku krivinu, a put iza nje je bio dignut u vazduh. Tamo je, na drugoj strani, bilo mitraljesko gnezdo (…)  Nisu zapucali.  Bog zna zašto nisu, bukvalno smo se sjurili ka njima u nemačkoj opremi. Desilo se upravo suprotno. Ustali su, prišli nam, usledili su zagrljali, poljupci, lupanje po leđima, itd. Njihova jedinica, veličina čete, je upravo tog jutra prešla Dunav.“

Dok je Bitka za Beograd još uvek besnela, Ficroj Meklejn je dobio zadatak da proveri u kakvom je stanju Britansko poslanstvo (odnosno, zgrada Ambasade):

“Na kraju smo ga pronašli, sa švajcarskom zastavom, nepogrešivi proizvod Ministarstva rada. Zgrada u džordžijanskom stilu ili kraljice Ane, nekako je uspevala da visokim krovom i umetnički obojenim ciglama ostavi utisak tjudorske topline za koju se, iz nekih razloga, smatra da je neophodna u zgradama koje se danas grade za smeštaj predstavnika Njegovog Veličanstva u inostranstvu. Ispred zgrade, kraj ulaznih vrata, ležao je raširenih ruku poginuli nemački vojnik.”

Stražari u Britanskoj ambasadi u Beogradu, 1944 (zbirka IWM)

Tito je u Beograd stigao nekoliko dana nakon pada Beograda i salutirao je na paradi održanoj u Batajnici 27. oktobra 1944. u čast trupa koje su oslobodile grad. Na crno-belom snimku događaja, ističe se karakteristična figura visokog britanskog oficira u šinjelu, koji stoji pored njega na počasnoj tribini.  Ficroj Meklejn se ovog događaja prisetio na sledeći način:

“Veterani sa Solunskog fronta i balkanskih ratova koračali su pored dečaka od šesnaest i sedamnaest godina; tu i tamo u stroju bi bila poneka devojka, s puškom i rancem, pored muškaraca; neki su bili visoki, a neki niski. Svi su imali neobičnu zbirku oružja i različitu opremu, a bilo im je zajedničko samo jedno: sve je bilo zaplenjeno od neprijatelja u borbi. Uniforme, najvećim delom skinute sa mrtvih Nemaca i Italijana, bile su pocepane i prljave, iskićene čuturama, ručnim bombama i čudnim komadićima opreme, jer su svi došli pravo iz borbe i odlazili pravo u borbu. Obuća im je bila iscepana i iskrpljena. Izgledali su neuhranjeni i umorni.

A ipak su koračali dobro, držali se ponosito i osmehivali se marširajući. Većina njih bila je iz Prvog korpusa. Oni su proveli čitave tri poslednje godine boreći se. Od proleća su se probijali i prešli više od polovine Jugoslavije. Sada, posle svih opasnosti i teškoća koje su preživeli, hladnoće i gladi, napada i protivnapada, zaseda i dugih noćnih marševa, posle stalnih napetosti i neizvesnosti koje su trajale nedeljama, mesecima i godinama, najzad su ulazili u svoj glavni grad kao pobednici.”

Parada 27. marta 1945. (zbirka IWM)

Fascinantno je videti na kakvom udarnom mestu je istaknuta zastava Ujedinjenog Kraljevstva na paradama organizovanim neposredno posle oslobođenja Beograda. Uprkos različitim ideologijama, sa Titom koji je bio odlučan da primeni komunistički sistem posle rata, očigledno nije bilo sumnje u snagu i važnost savezništva između Britanije i Jugoslavije.

Godine 1941. naše dve nacije su u ratom razorenoj Evropi stajale gotovo same protiv nacističke agresije. „Bolje grob nego rob” – bio je vapaj hiljada ljudi koji su protestovali u Beogradu protiv pakta potpisanog sa Hitlerom 1941. Nažalost, do 1944. godine grobovi hiljada muškaraca, žena i dece ispunili su jugoslovensku zemlju.  Pobeda je imala ogromnu cenu – posebno za srpsko civilno stanovništvo, koje su nacisti i njihovi saradnici, namerno izdvajali za odmazdu. Spomen-obeležja u Kragujevcu i Kraljevu, na Starom sajmištu, u Kruševcu i na mnogim drugim mestima, trajna su podsećanja kako na herojski otpor, tako i na strašnu cenu koju su građani Srbije platili za svoju slobodu.

Feldmaršal Daglas Aleksander odaje počast kod groba Neznanog junaka na Avali, februar 1945. (IWM)

Priča o Drugom svetskom ratu i ulozi Britanije u njemu i danas je predmet diskusija u Srbiji.  Rat je na prostoru Jugoslavije bio složen, konfuzan, brutalan i izazvao je podele.  I dok ovih dana obeležavamo 80 godina od oslobođenja Beograda, gorčina traje i oblikuje politiku Srbije i regiona Zapadnog Balkana do današnjih dana.

Možda je izazov za sve nas, u susret obeležavanju 80. godišnjice oslobođenja Beograda, da se fokusiramo ne na ono što nas deli, već na ono oko čega možemo da se složimo. Poraz nacističkih okupatora u Jugoslaviji bio je od neprocenjive važnosti. Ne samo da je stavljena tačka na sistematsko ubijanje Srba, Jevreja i Roma u logorima smrti poput Starog sajmišta, već je to bio i ključni korak ka potpunoj pobedi Saveznika u Evropi.  Oslobođenje Beograda rezultat je nebrojenih priča o ličnoj hrabrosti i požrtvovanju. Taj primer pokazuje šta se može postići kada smo spremni da radimo zajedno. Nadajmo se da, iz boljeg razumevanja prošlosti, možemo ponovo da se posvetimo izgradnji pozitivnijih odnosa, koji su okrenuti budućnosti.

Exit mobile version